Voleo sam da posmatram kestenjaste uvojke koji nemirno padaju preko tvojih ramena, na koje si se uvek žalila, a ja se pitao zbog čega i smejao se. Umela si tako ozbiljno da govoriš o sitnicama i pridaješ im ogroman značaj i to bi iznenadilo svakog ko te ne poznaje. Ali ja sam te poznavao i smejao sam se tvojoj preteranoj ozbiljnosti. Nisi volela kada ljudi daju sebi za pravo da ti u lice kažu da te dobro znaju. To te je vređalo. Štaviše, ljutila te je takva njihova smelost. I inače si smatrala da ljudi sebi mnogo toga daju za pravo. Prečesto si to govorila – dati za pravo. Smatrala si da svako treba da pospremi svoje dvorište pre nego što zaviri u tuđe.
Govorio sam ti, slušala si. Ali nisi želela da čuješ. Da ćeš biti povređena. Da ćeš patiti. Da neće svi biti kao ja. Da te neće čuvati. Da neće videti tvoju posebnost i lepotu skrivenu pod debelim slojevima sebičluka i oholosti.
Nebrojeno puta si bila tuđa, ali nikada nisam prestao da te smatram svojom.
Ništa nisi krila od mene. Tvoja je istina postajala ogoljena preda mnom. Bez stida. Bez srama. Meni si kroz suze govorila o tome da te je taj gad povredio. Nisi se plašila da priznaš da si povređena. Da si pogrešila. Nisi se plašila moje reakcije, mog podsmeha, mog ’’Znao sam’’ i ’’Rekao sam ti’’. Nisi se bojala mog likovanja nad tvojim suzama niti mog pobedonosnog osmeha nasuprot tvojim jecajima. Nisi se plašila, jer je sve to izostalo. Ja nisam imao snage da te gledam takvu. Imao sam samo neopisivu želju da te ponovo vidim kako prkosiš životu i udarcima koje ti je zadavao i još uvek ti zadaje. Želeo sam ponovo da uživam dok te posmatram kako podnosiš sve te udarce, podižeš se, uspravljaš… Jer znaš da si jača od toga. Jer znaš da ti udarci ne mogu ništa. Osim da te ojačaju. Takva si. Takvu sam te zavoleo. I nikad nisam prestao da te volim. Takvu. Jaku. Prkosnu. Ponosnu. Drsku kad zatreba. Bogatu emocijama koje ne pokazuje onima za koje proceni da ih nisu vredni. Pronicljivu. Ponekad nesvesnu svoje vrednosti. Kad bi samo znala koliko su druge smešne pored tebe. Da ih činiš bezvrednim kad staneš pored njih. Da ti nisu dorasle ni intelektualno ni emocionalno. A ti takva, samokritična… Izbacuješ čoveka iz takta dok naglašavaš svaku svoju manu.
Voleo sam tvoje iščuđavanje nad činjenicom da te još uvek volim, i posle svega što se među nama izdešavalo. I posle svega što si uradila dok nisam bio pored tebe. Nisi navikla da ti praštaju. Da te bezrezervno vole. Bila si nepopravljivi skeptik kad je u pitanju bila bezuslovna ljubav. Kolutala si očima dok su drugi o tome govorili tokom razgovora. Orodila si se s ultimatumima. Odbacila sve kompromise. Navikla da ljudima gledaš leđa umesto lica. Ti, koja si svima praštala. Ne zbog njih već zbog sebe. Praštanje donosi spokoj onome ko prašta, verovala si. I ja sam uz tebe poverovao. Tvoja su me uverenja prečesto vodila kroz život. Nisi to čak ni znala, a ja sam godinama živeo ugledajući se na tvoje metode. Zapravo, ti nisi želela da znaš. Ogradila si se kad ti je dozlogrdilo da te obmanjuju lažima. Ostavljaju bez reči. Povređuju bez stida. Podigla si zid suviše visok da bi ga mogao preskočiti neko slab i nedorastao. Isprva nisam razumeo taj tvoj gard. Naposletku sam počeo da shvatam da to i nije bio tvoj izbor. Bila si primorana to da učiniš. U suprotnom ne bi opstala.
Dok si pokušavala da pobegneš od sebe, pala si meni u naručje. Rado bih te pridržao da si mi to dozvolila, ali uvređeno si ustuknula rekavši da možeš i sama. Znam ja da možeš sama, pomislih. Ali zar nekada u životu nije lakše udvoje? Onda sam shvatio da je uzaludno nagovarati te na bilo šta. Uvek si birala da hodaš stazama kojima se ređe ide. Nikad linijom manjeg otpora. Nikad tamo gde se mase upućuju pokorno, bez pogovora. ,,Mase ne znaju kuda idu’’, govorila si.
Jesi li govorila tom pored koga ležiš na krevetu u stanu koji odiše tvojim prefinjenim stilom koliko te čini srećnom posmatranje zvezda na nebu, noću dok one mase koje danju ne znaju kuda idu, spavaju? I mislio sam da nisi. Zato što si potpuno svesna toga da ne bi razumeo. Ni tebe ni te tvoje zvezde. Ti, takav analitički tip, zar da ti pričinjavaju zadovoljstvo besmislice kao što je posmatranje zvezda na nebu? Tačno znam šta bi ti rekao taj tip. A znam i šta bi mu ti odgovorila. Sigurno nešto u stilu: ,,Suština je u osećaju’’. Tačno mogu da vidim nit među vama koja postaje sve tanja dok izgovaraš te reči. Nit koja se može prekinuti svakog trenutka. Sve zbog tamo nekih zvezda….
Ubedila si sebe da ti je potreban taj tip koji te nimalo ne razume. Ni ne trudi se. Toliko si željna toga da nekome budeš potrebna, a ne shvataš da takvima kao što je on nisu potrebne takve kao što si ti. On je željan niskih strasti. Ti si željna ljubavi. Tako uzvišenu emociju uz njega nećeš osetiti. Ponekad, dok razmišljam o tebi držeći čašu nekog dobrog pića u ruci, uplaši me na trenutak misao da si prestala da veruješ u ljubav. Da si zbog njega poverovala u surovu laž o tome da je ljubav samo za slabe. A kako ti nisi slaba, onda bi komotno mogla da živiš i bez nje. Pomislim da bi zaista bio zločin ako je tebe takvu ubedio u to. Bio bi neoprostiv zločin ako je istina.
Piše: Tijana Katić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
