Dobro jutro M.
Kada ovo budeš čitala jutra verovatno već odavno neće biti, jer, ti uvek prespavaš jutro, prolaznike, zvuk starih,
grubih cipela o asfalt-da samo ne osetiš zimu.
Pišem ti o tome kako sam razmišljao cele noći o tebi, dok mi šank nije pao pod noge.
Ne znam kako sam dospeo u svoj stan, i svoj krevet,
ali te uveravam da ne treba da brineš.
Ovde je bar ista ekipa, još uvek.
Sinoć,
dok sam čitao ono što bi trebao da budem na pozornici sinula mi je ideja kako bi se ti sigurno smejala tekstu.
Glumio sam čoveka koji se bori sa alkoholizmom, glumio sam nekakvog umetnika.
I nasmejao sam se.
Ne znam ni sam čemu.
Otišao sam sinoć do ulice u kojoj sam nekada živeo.
Sedeo sam dobrih 10 cigareta na stepeniku ulaza zgrade, tik do mog prozora.
Razmišljao sam kako je pogled sa tog prozora nekada bio lep.
Razmišljao sam o tome koliko sam tu bio srećan.
Razmišljao sam kako vreme ode i kako i dalje ne znam ko sam.
Setio sam se tvog odgovora na moje pitanje ko si i kao da te čujem da i sad izgovaraš:
‘Ja sam samo neko ko se često odveze do aerodroma, i posmatra lica ljudi kako se raduju nekom koga čekaju.
I sva lepota je u tome.’
E pa, nisam ti nikada rekao,
Ti si bila moj aerodrom M.
Ali nisam znao kako sa mnom kada si tu.
Slušaj,
Nisu ni ove ulice kao što su nekada bile.
Setio sam se i čika Mileta kog su svi etiketirali kao matorog alkoholičara i kako je pevao neke pesme Đorđa Balaševića, i nikada nisam razumeo ko je bio taj Vasa Ladački, i zašto čika Mile pije zbog njega.
A onda, dve decenije kasnije na ovom stepeniku sedi jedan Vasa Ladački i misli o tome kako ovog puta tebe neko čeka na tamo nekom aerodromu.
•
•
•
Znate l’ priču..?
Autor: Marina Avramović ◊ Izvor fotografije: weheartit.com
