Sanjam te. I onda nisam dobro čitav dan.
Sanjam te čudno. U noćima kad se budim po pet puta.
I isto je kao i na javi. Rado bih da me zagrliš. A na kraju opet odem.
To je moj mali začarani krug.
Moj točak. Moja krletka.
U kojoj trčim po svu noc.
Budim druge. Budim sebe.
Ovaj tuđi svijet je prevelik. Usamljena sam u tudjim velikim svjetovima.
Treba mi naš mali kosmos.
Sva moja ljubav stane u 35 kvadrata. S tobom.
I nikad te neću prestati sanjati. Onih dana kad ne mislim na tebe. Iz čista mira.
Znam.
To je tako.
Ti si jedan od onih ljudi.
Što su mi se svezali za srce.
Što ih nikad neću pustiti.
Iako nikad neće stati u mojih 35 kvadrata.
U moj mali kosmos. U moju krletku.
Zato ću da te sanjam.
Iako ni tu ne smijem da te grlim.
I da pišem. Kad pročitam ovo mislit ću: “Koji si ti patetični slon!”
Ali koga briga. Eto jesam. Deep, deep down there!
Piše: zelenislon
