Govorila mu je
Da više ne spava
Samo na jednoj strani kreveta
Ne bi li tako spavala
I na njegovoj i na svojoj polovini.
Volela je da kaže
Da je onaj sivi džemper
Koji je nosio one večeri kada su se upoznali
Zapravo njen
Toliko njen
Da treba da joj ga vrati
Pri nekom sledećem susretu
Nakon što ga danas sačuva od kiše.
A on je govorio
Da je grli tako dugo
Jer pokušava da uspori vreme
Da ga zaustavi
Da bar nekoliko vekova
Tako stoje zajedno
Dok liju kiše, padaju snegovi,
Greje sunce i duvaju vetrovi.
Te večeri se ponovo durila
Kada je krenuo kući.
Dugo ju je grlio
Poljubio u kosu,
Ona mu je rekla da je pusti
Jer ona njega neće pustiti da ide
A on je zagrlio njeno krhko telo još jače.
Gubio je pojam o vremenu
Gubio se u njenim kovrdžama
U njenim očima i liku.
A to vreme je ipak teklo dalje
I tih sekundi otkucavao je njihov
Hiljadu četiristo i šesti sat.
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.